Jedan od najčešćih izazova sa kojima se susreću i pacijenti i terapeuti jeste nerealno očekivanje da će se strah od zubara „rešiti odmah“. Ljudi žele brzo rešenje: jednu terapiju, jedan dobar stomatolog, jednu tabletu – i da problem nestane.
Ali istina je drugačija.
Strah koji je nastajao godinama, sloj po sloj, često još od detinjstva, ne može nestati u jednom danu. Baš kao što se rana ne leči tako što je ignorišemo, tako se ni duboka fobija ne prevazilazi bez procesa.
U ovom poglavlju ćemo objasniti zašto je prevazilaženje straha od zubara dugoročan proces, šta ga usporava, šta ga ubrzava, kako izgleda njegovo razlaganje kroz vreme i zašto je važno imati strpljenja, kontinuitet i podršku.
1. Kako nastaje strah koji traje?
Dentalna fobija nije stid koji se javi u čekaonici, niti iznenadna panika pred ordinacijom. To je emocionalna i telesna memorija prošlih iskustava, pojačana maštom, osećajem srama, pogrešnim uverenjima i godinama izbegavanja.
Najčešći uzroci:
- Negativno iskustvo iz detinjstva (npr. bolan tretman bez objašnjenja).
- Izlaganje strahu kroz druge – npr. roditelj koji pokazuje strah ili prezir prema zubarima.
- Zanemarivanje i izbegavanje – što duže se izbegava odlazak, to veća postaje fobija.
- Gubitak kontrole i poniženje – osećaj da je neko „vladao našim telom“ bez našeg pristanka.
- Stid zbog izgleda zuba, zadaha, ili zapuštenosti.
Strah se ne pojavljuje naglo – on se gradi postepeno, kao kula od karata. Svaki negativni doživljaj doda još jedan sprat. Vremenom, strah nije više samo racionalni odgovor na bol – već postaje životni obrazac.
2. Psihoanalitička osnova: Fobija kao simbol
U psihoanalizi, strah od zubara se često tumači kao projekcija potisnutih emocija. Usta su simbol:
- ranjivosti (ne možeš govoriti dok ti je nešto u ustima),
- kontrole (ne možeš pobediti bol ako si bespomoćan),
- srama (zubi kao dokaz “nebrige”, “slabosti”, “propadanja”).
Kod nekih pacijenata, zubar postaje nesvesna figura autoriteta: roditelj koji kažnjava, partner koji sudi, društvo koje procenjuje. Strah od zubara je, zapravo, strah od susreta sa sobom – ranjivim, neurednim, nesavršenim sobom.
Zato terapija mora ići polako – jer ne lečimo samo zube, već i dušu koja je decenijama naučila da ćuti i trpi.
3. Zašto je prevazilaženje fobije proces, a ne trenutak?
1. Zato što mozak uči kroz postepeno izlaganje
Naš nervni sistem ne reaguje na zapovesti („Ne boj se!“), već na iskustvo. Moraš više puta doživeti da je sigurno kako bi mozak formirao novu asocijaciju.
2. Zato što telo pamti više od uma
Telo koje se treslo u stolici, koje je povraćalo pri ulasku u ordinaciju, koje je plakalo od srama – ne zaboravlja tako lako. Potrebne su ponovljene korektivne situacije.
3. Zato što izbegavanje jača strah
Svaki put kad izbegneš zubara – strah raste. Terapija je u tome da naučiš da ostaneš, da izdržiš nelagodu i da vidiš da se ništa strašno ne događa.
4. Zato što svaka osoba ima svoj ritam
Neki će napredovati brže, neki sporije. Bitno je da postoji pravac, a ne brzina. Niko ne trči maraton bez treninga.
4. Kako izgleda maraton prevazilaženja straha?
Faza 1: Priznanje i informisanje
- Pacijent prvi put priznaje da ima problem.
- Uči šta je dentalna fobija, čita tekstove, traži podršku.
Faza 2: Prvi kontakt – bez pritiska
- Dolazak u ordinaciju samo na razgovor.
- Bez instrumenta, bez zahvata.
- Formira se odnos poverenja.
Faza 3: Postepeno izlaganje
- Kratki i bezbolni zahvati (čišćenje kamenca, pregled).
- Postepeno uvođenje anestezije, instrumenta, lečenja.
- Pauze, dogovoreni signali, empatija.
Faza 4: Konsolidacija
- Pacijent se redovno vraća i vidi da preživljava tretmane.
- Telo uči da smireno diše, da sedi bez panike.
- Strah postaje tihi saputnik – ali ne više gospodar.
Faza 5: Održavanje i samopouzdanje
- Pacijent koristi naučene veštine: disanje, vizualizaciju, unutrašnji dijalog.
- Održava higijenu, dolazi preventivno.
- Shvata da više nije isti – ne samo zbog zuba, već i zbog stava prema životu.
5. Šta pomaže u maratonu?
- KBT terapija – najefikasnija psihoterapijska metoda za fobije.
- Dnevnik emocija – zapisivanje misli i reakcija posle svakog koraka.
- Podrška stomatologa koji razume strah.
- Samonagrađivanje: svaki uspešan korak zaslužuje pohvalu.
- Vežbanje disanja, relaksacije, vizualizacije.
- Priče drugih pacijenata – deljenje iskustva normalizuje put.
6. Šta usporava napredak?
- Nerealna očekivanja („Mora da mi bude lakše odmah.“)
- Osećaj srama („Jedino ja sam ovako slab.“)
- Opravdanja i izgovori („Ne mogu sad, možda sledeće nedelje.“)
- Nedostatak kontinuiteta
- Pogrešni stomatolozi – bez empatije i razumevanja
Maraton se trči srcem, ne koracima
Prevazilaženje straha od zubara nije sprint. To je proces ličnog sazrevanja, suočavanja i izlečenja. To je povratak sebi – onome što zna da može, ali se nekada uplašilo i zaledilo.
Ne moraš da trčiš brzo. Ne moraš da pobediš nikoga osim sebe od juče. I svaki korak koji napraviš ka stolici, ka razgovoru, ka novom osmehu – pobeda je veća nego što misliš.
Jer svaki maraton počinje istim korakom: odlukom da više ne bežiš.
:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
Autor teksta je:
dr Dušan Ostojić, stomatolog,
specijalista oralne hirurgije
Kontakt: