Kod pojedinih pacijenata, strah od odlaska kod zubara nije vezan samo za jednu stvar – iglu, bol, zvuk bušilice ili miris ordinacije. Kod njih je strah širok, prožimajući i sveobuhvatan. Dovoljna je sama pomisao na zubarsku stolicu da pokrene lavinu fizičkih i emocionalnih reakcija: znojenje, lupanje srca, vrtoglavicu, osećaj gušenja, pa čak i paniku ili nesvesticu.
Ovaj oblik straha nazivamo generalizovanom dentalnom fobijom – najtežim oblikom dentalne anksioznosti, koji značajno remeti funkcionisanje osobe i dovodi do hroničnog izbegavanja stomatološke nege, često i po cenu zdravlja, izgleda, pa i dostojanstva.
1. Šta je generalizovana dentalna fobija?
Generalizovana dentalna fobija (GDF) je oblik specifične fobije u kojoj se osoba ne boji samo jedne komponente stomatološkog tretmana, već svega što ima veze sa zubarom:
- Zakazivanja termina
- Odlaska u čekaonicu
- Pogleda na instrumente
- Pogleda na zube u ogledalu
- Pomisli da neko „gleda u njena usta“
- Zvuka, mirisa, osećaja bespomoćnosti, pa čak i same reči “zub”
Klinički kriterijumi obuhvataju:
- Intenzivan, iracionalan strah koji traje više od 6 meseci
- Izbegavanje stomatološke nege i izražena patnja pri pokušaju suočavanja
- Značajno narušavanje svakodnevnog funkcionisanja – zdravlje, socijalni život, samopouzdanje
2. Kako nastaje generalizovana dentalna fobija?
GDF ne nastaje „preko noći“. To je rezultat dugotrajnog, slojevitog procesa, gde se više faktora nadovezuje i stvara lanac straha.
1. Jedan loš događaj kao pokretač
Često fobija počinje nakon jedne traume, kao što je:
- bolna intervencija bez anestezije u detinjstvu,
- zubar koji nije imao strpljenja,
- osećaj da su te slagali – kad je rečeno da „neće boleti“, a bolelo je.
2. Učvršćivanje kroz izbegavanje
Vremenom osoba počinje da izbegava zubara, što dovodi do:
- pogoršanja stanja zuba,
- povećane nelagodnosti zbog izgleda,
- stida i srama,
- čime se strah dodatno pojačava.
Izbegavanje daje kratkotrajno olakšanje, ali dugoročno učvršćuje fobiju.
3. Generalizacija straha
Strah se širi na:
- zvukove koji podsećaju na bušilicu,
- bele mantile,
- lekare generalno,
- pa i na same misli: „Ako samo pomislim na zubara, izbiće mi panika.“
4. Osobine ličnosti i predispozicije
- Visoka neurotičnost
- Panični poremećaj
- Posttraumatski stres
- Perfekcionizam
- Nisko samopouzdanje
- Strah od gubitka kontrole
3. Psihoanalitički koreni dentalne fobije
U psihoanalitičkoj teoriji, dentalna fobija se može posmatrati kao projekcija potisnutih unutrašnjih konflikata na simbolično polje tela – u ovom slučaju, na usta.
1. Zubi kao simbol telesne integracije i srama
Usta su erogena zona i centar komunikacije. Sve što se u njih unosi (hrana, reči, dodir) ima emocionalni značaj.
- Intervencija u ustima može pokrenuti osećaj nasilne invazije,
- strah od gubitka kontrole nad telom,
- osećaj da „telo nije tvoje“.
2. Trauma, kazna i unutrašnji konflikt
Kod nekih pacijenata, stomatološka intervencija se podsvesno doživljava kao kazna – „zaslužena bol“ zbog loše brige o sebi. Pojavljuju se misli:
- „Sama sam kriva.“
- „To mi se dešava jer nisam dovoljno dobar.“
U psihoanalitičkom smislu, fobija može predstavljati mehanizam odbrane od dubljih nesvesnih osećanja – krivice, straha od odbacivanja, besa koji nije dozvoljen.
4. Kako se manifestuje generalizovana dentalna fobija?
Emocionalno:
- Uznemirenost, stid, panika
- Osećaj srama i niskog samopouzdanja
- Napadi plača, anksioznosti
Fiziološki:
- Ubrzan rad srca, znojenje, drhtavica
- Hiperventilacija
- Mučnina, nesvestica
Kognitivno:
- Katastrofične misli: „Sigurno će nešto poći po zlu“
- „Usta su mi u užasnom stanju“, „Svi će me osuđivati“
Ponašajno:
- Godinama se ne odlazi kod zubara
- Laganje o razlozima izbegavanja
- Potpuna pasivnost – prepuštanje propadanju
5. Kako se leči generalizovana dentalna fobija?
Lečenje GDF zahteva kombinovani i višefazni pristup – terapijski, stomatološki i ponekad farmakološki.
1. Psihoterapija (Kognitivno-bihejvioralna terapija – KBT):
KBT je najučinkovitija metoda u tretmanu fobija.
Faze uključuju:
- Edukaciju o prirodi straha
- Identifikovanje i osporavanje iracionalnih uverenja
- Postepenu izloženost: prvo slika zubarske stolice, zatim razgovor sa stomatologom, odlazak bez tretmana, itd.
- Tehnike disanja, relaksacije i samoumirivanja
2. Psihodinamska terapija (psihoanalitički rad):
Koristi se kada je fobija deo šireg emocionalnog problema – npr. kod osoba sa traumama, hroničnim osećajem srama, osećajem odbačenosti.
Terapija pomaže da se:
- razotkriju potisnuta osećanja,
- razume simbolika straha,
- osnaži unutrašnji kapacitet za nošenje sa nelagodnošću.
3. Farmakoterapija (po potrebi):
Kod pacijenata sa izraženim paničnim napadima ili depresijom:
- kratkotrajni anksiolitici (benzodiazepini),
- dugoročna stabilizacija uz pomoć antidepresiva (SSRI),
- sve uz nadzor psihijatra.
4. Podrška stomatologa i postepeni povratak:
- Prvi pregled bez instrumenta – samo razgovor.
- Odlazak u ordinaciju da se „oseti prostor“.
- Dogovor o signalima i pauzama.
- Kraće i jednostavne intervencije u početku.
5. Grupna i podržavajuća terapija:
- Rad u grupi sa drugim osobama koje imaju dentalnu fobiju.
- Razmena iskustava.
- Smanjenje osećaja izolacije i srama.
6. Kako pacijent može pomoći sebi?
- Priznaj sebi da imaš fobiju – nije sramota, već stanje koje ima rešenje.
- Piši dnevnik misli: Šta me plaši? Šta verujem da će se desiti? Šta se zapravo desilo?
- Postavi realne ciljeve: Ne moraš odmah sve – počni sa pozivom, pa razgovorom.
- Pronađi stomatologa koji ima razumevanja i iskustva sa fobičnim pacijentima.
- Nagradi sebe za svaki korak: zakazan termin, ulazak u ordinaciju, razgovor.
Fobija te ne definiše — ali tvoja odluka da se suočiš sa njom menja tvoj život
Generalizovana dentalna fobija nije samo strah od zubara – to je emocionalna rana, često stara godinama. Ona ti govori da si preživeo nešto teško i da tvoje telo i psiha pokušavaju da te zaštite. Ali sada znaš više. Imaš znanje, podršku i alate.
Svaki korak koji napraviš – makar bio mali – razbija okove straha i vraća ti moć nad sopstvenim telom, zdravljem i životom.
Jer fobija nije kraj – to je poziv na početak ozdravljenja.
:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
Autor teksta je:
dr Dušan Ostojić, stomatolog,
specijalista oralne hirurgije
Kontakt: