Kada nije strašno šta će ti raditi – već šta će misliti o tebi
Kod mnogih pacijenata koji izbegavaju odlazak kod zubara, primarni uzrok straha nije bušilica, igla, bol ili gubitak kontrole. Umesto toga, ono što ih najviše plaši jeste šta će stomatolog reći, pomisliti ili zaključiti o njima. Strah od srama, osude, podsmeha i negativne procene je duboko emocionalan i često se teško prepoznaje – kako od strane pacijenta, tako i od strane terapeuta ili stomatologa.
Ovo poglavlje je posvećeno tom tihom, ali moćnom strahu: strahu od procene i srama. Kroz naučne uvide, psihološka objašnjenja i klinička iskustva – uz podršku knjige The Fearful Dental Patient autora Arthura Weinera – objasnićemo kako nastaje ovaj strah, kako se ispoljava i na koji način se može prevazići.
1. Šta je strah od procene i srama?
Ovaj strah se manifestuje kao intenzivna briga da će osoba biti negativno ocenjena od strane stomatologa zbog stanja svojih zuba, loše oralne higijene, neprijatnog zadaha, dugog izbegavanja pregleda ili opšteg izgleda.
U osnovi ovog straha nije telesna bol – već emocionalni bol od stida. Pacijent se ne boji da će ga nešto zaboleti, već da će biti posramljen, ismejan, osuđen, ili etiketiran kao “nemaran”, “neodgovoran”, “prljav” ili “lenj”.
Tipični simptomi:
- Odlaganje odlaska zubaru iz stida.
- Opravdavanje: „Nemam vremena“, „Nisam stigao“, iako je glavni uzrok osećaj srama.
- Osećaj nelagodnosti u čekaonici – kao da svi vide „koliko je loše stanje“.
- Izbegavanje kontakta očima sa stomatologom.
- Umanjivanje problema: „Znam da nije tako strašno…“ iako jeste.
2. Kako nastaje strah od srama i procene?
1. Ranije negativno iskustvo sa stomatologom
Mnogi pacijenti su ranije čuli rečenice poput:
- „Gde si bio do sad?“
- „Kako te nije sramota?“
- „Ovo je katastrofa!“
Takve poruke – često izrečene bez loše namere – duboko se urežu u emocionalnu memoriju. Pacijent tada počinje da povezuje odlazak zubaru sa osećajem srama i niže vrednosti.
2. Nisko samopouzdanje i samokritičnost
Ljudi koji imaju nisko mišljenje o sebi, koji se lako okrivljuju, često veruju da ne zaslužuju pomoć ili da su loši zato što nisu ranije brinuli o zubima.
3. Perfekcionizam
Kod perfekcionista, priznanje da „zubi nisu u savršenom stanju“ doživljava se kao lični poraz i sramota. Bolje je – misle oni – izbeći stomatologa, nego da se suoče sa sopstvenim “nedovoljno dobrim” stanjem.
4. Socijalna stigma
U društvu postoji kultura sramoćenja loših zuba, posebno među mladima i ženama. Izjave poput: „Ko zna kako se hrane kad im ovako izgledaju zubi“ mogu dodatno pojačati osećaj izloženosti i neadekvatnosti.
3. Psihoanalitička perspektiva: Sram kao rana iz detinjstva
U psihoanalitičkom smislu, sram je jedno od najranijih i najteže podnošljivih emocionalnih stanja. Prema Eriksonu i Klein, osećaj srama se formira još u ranom detinjstvu kada dete doživi da je loše jer nije ispunilo očekivanja roditelja, ili je bilo izloženo ruganju, posramljivanju, ili ismevanju.
U tom kontekstu, stomatolog može nesvesno da postane figura autoriteta koja „ocenjuje“ vrednost osobe, i svaki komentar – čak i neutralan – može se doživeti kao kritika, odbacivanje ili podsmevanje.
Za mnoge pacijente, zubarska ordinacija nije samo mesto lečenja zuba – već psihološko ogledalo u kojem se osećaju razotkriveno, nesavršeno, nedovoljno vredno.
4. Kako se leči strah od procene i srama?
1. Kognitivno-bihejvioralna terapija (KBT):
KBT pomaže pacijentima da identifikuju iracionalna uverenja:
- „Stomatolog će me sigurno osuditi.“
- „Svi će znati koliko sam loš.“
- „Zubi su dokaz da sam propao.“
Koriste se tehnike:
- restrukturisanja misli (npr. „Stomatolog je ovde da mi pomogne, ne da me sudi“),
- izlaganja (odlazak na pregled uprkos strahu, s praćenjem reakcija),
- samopodrške i samoprihvatanja.
2. Psihoterapijski rad na osećaju stida
- Kroz tzv. rad na unutrašnjem detetu, pacijent postepeno razvija saosećanje prema sebi.
- Uči da razdvoji prošle kritike (npr. roditelja ili profesora) od sadašnjih realnosti.
- Jača uverenje: „Vredim iako nisam savršen. Imam pravo da tražim pomoć.“
3. Edukacija i promene kod stomatologa
Stomatolog igra ključnu ulogu:
- Empatičan ton bez osude.
- Fokus na rešenjima, a ne kritici.
- Rečenice poput: „Drago mi je da ste došli. Mnogi ljudi čekaju iz sličnih razloga“.
- Ohrabrivanje, pohvala za svaki korak (npr. dolazak na prvi pregled).
4. Grupna podrška i iskustva drugih
Učešće u online grupama podrške ili slušanje priča drugih pacijenata koji su se izborili sa sličnim osećanjima – često pomaže u normalizaciji sopstvenih osećanja i motiviše na promenu.
5. Šta pacijent može učiniti sam?
- Zapiši sve što te plaši da će stomatolog reći – zatim napiši šta bi želeo da čuje.
- Pitaj se: „Da moj prijatelj ima iste zube, da li bih ga osuđivao?“ – većina odgovara: „Ne“.
- Napravi plan u malim koracima – prvo informisanje, zatim poziv, pa dolazak.
- Vežbaj pozitivne afirmacije: „Imam pravo na pomoć. Ne moram da budem savršen.“
- Potraži stomatologa koji radi sa anksioznim pacijentima – mnogo ih je koji razumeju ovaj problem.
Nisi tvoj osmeh, nisi tvoji zubi – ti si mnogo više
Strah od osude i srama možda nije vidljiv na prvi pogled, ali često je najdublji razlog zašto ljudi odlažu pomoć. Prevazilaženje ovog straha ne podrazumeva samo dolazak kod zubara – već hrabar čin prihvatanja sebe, sa svim manama, stidovima i nesavršenostima.
Jer prava promena počinje kada shvatiš da si dovoljno vredan da te neko leči, pomaže ti i bude uz tebe – bez osude, bez prezira, sa poštovanjem.
I kada to poveruješ – korak do ordinacije postaje korak ka samopoštovanju.
:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
Autor teksta je:
dr Dušan Ostojić, stomatolog,
specijalista oralne hirurgije
Kontakt: