Igle nisu neprijatelj – strah jeste
Za mnoge pacijente, sama pomisao na zubarsku stolicu nije ono što izaziva paniku – već vizija igle koja ulazi u desni. Strah od igle i injekcije (poznat i kao trypanofobija) je jedan od najučestalijih specifičnih strahova kod dentalno anksioznih pacijenata. Toliko snažan, da pojedinci radije trpe zubobolju mesecima nego da dozvole da im se priđe špricem.
Strah od igle nije dečja izmišljotina ni histerična reakcija odraslih. To je duboko ukorenjen psihološki i biološki mehanizam, često oblikovan kroz ranija iskustva, telesne reakcije i simboličke značenja. U ovom poglavlju osvetlićemo svaki aspekt ovog straha – od njegovih korena do mogućnosti izlečenja – kako bismo pacijentima pokazali da nije sramota bojati se, ali jeste hrabrost potražiti pomoć.
1. Šta je strah od igle i kako se ispoljava?
Strah od igle može biti deo šire dentalne fobije, ali kod nekih pacijenata on se izdvaja kao centralni uzrok izbegavanja stomatologa. Ovaj strah uključuje preterani, iracionalni strah od uboda igle, bola, krvarenja ili samog prizora šprica.
Najčešći simptomi:
- Panični napadi pri pogledu na špric.
- Vrtoglavica, preznojavanje, mučnina.
- Neki pacijenti padaju u nesvest (takozvana vazovagalna reakcija).
- Refleksno povlačenje ili trzanje pri pokušaju anestezije.
- Izbegavanje svih lekarskih procedura koje uključuju injekciju.
U knjizi The Fearful Dental Patient, dr Arthur Weiner navodi da ovaj strah ima biološku, psihološku i simboličku dimenziju, zbog čega ga nije moguće prevazići samo „razumskim“ pristupom – već uz pažljiv, slojevit tretman.
2. Kako nastaje strah od igle?
1. Traumatično iskustvo iz detinjstva:
Najčešći uzrok je negativno iskustvo sa iglom u detinjstvu – npr. neprijatna vakcinacija, uzimanje krvi na silu, ili stomatološka intervencija bez dovoljne anestezije. Deca tada nemaju kapacitet da razumeju zašto je to važno – ostaje im samo sećanje na bol i bespomoćnost.
2. Posmatranje straha kod drugih:
Deca često uče posmatranjem odraslih. Ako roditelj ili stariji brat pokazuje strah od igle, dete to lako preuzima kao sopstvenu reakciju. Takođe, mediji često prikazuju igle u dramatičnim i nasilnim kontekstima što dodatno pojačava i učvršćuje strah.
3. Biološka predispozicija:
Neki ljudi imaju genetsku sklonost ka preosetljivosti na telesne senzacije, ili pojačan rad simpatičkog nervnog sistema, što povećava intenzitet straha. Kod njih čak i blaga stimulacija može izazvati burnu fizičku reakciju.
3. Psihoanalitička pozadina straha od igle
U psihoanalitičkoj literaturi, igla se ponekad posmatra kao simbol invazije i gubitka telesne granice. Ulazak igle u telo može podsvesno pokrenuti osećaje ranjivosti, kazne, ili napuštanja kontrole nad sopstvenim telom. Frojd je naglašavao da svaki objekt koji prodire u telo može pokrenuti podsvesne konflikte vezane za seksualnost, agresiju i integritet tela.
Kod pacijenata koji su u detinjstvu prošli kroz emocionalno hladne medicinske tretmane, igla može simbolizovati ne samo bol, već odsustvo topline, pažnje i kontrole.
4. Kako ovaj strah utiče na ponašanje pacijenata?
Strah od igle može biti toliko jak da pacijent:
- nikada ne dolazi na zakazani termin ako zna da će dobiti injekciju.
- zahteva intervenciju bez anestezije, iako će ga boleti – što je kontraproduktivno.
- ima smanjeno poverenje u zubara, jer ga poistovećuje sa izvorom bola.
- koristi razne izgovore da odloži posetu (posao, umor, vreme…).
To stvara začarani krug: izbegavanje – pogoršanje problema – povećana potreba za intervencijom – još više straha.
5. Lečenje i prevazilaženje straha od igle
Dobra vest je da ovaj strah, koliko god da je snažan, nije neizlečiv. Postoje efikasni, naučno potvrđeni načini da se prevaziđe, a najuspešniji su kombinovani psihološki i stomatološki pristupi.
1. Psihološka priprema (Kognitivno-bihejvioralna terapija – KBT):
KBT je zlatni standard u lečenju fobija. Fokus je na:
- prepoznavanju i razbijanju iracionalnih uverenja („Igle su uvek opasne“),
- postepenoj izloženosti – prvo gledanje slike šprica, zatim video, pa dolazak kod stomatologa bez intervencije,
- tehnike disanja i relaksacije koje smanjuju telesnu uzbunu,
- promena unutrašnjeg dijaloga: „Ja sam bezbedan. Imam kontrolu.“
2. Tehnike odvlačenja pažnje:
Tokom davanja injekcije, mogu se koristiti:
- slušanje muzike,
- brojanje unazad,
- lagani pritisak na drugo mesto na telu (tako mozak ne može da procesuira dve stimulacije odjednom),
- gledanje u plafonski ekran sa opuštajućim scenama.
3. Anestezija bez igle:
Mnogi ne znaju da danas postoje i alternative:
- anestetik u spreju ili gelu koji utrne površinu pre uboda,
- The Wand sistem – kompjuterizovani uređaj koji daje anesteziju bez vidljive igle i bez osećaja pritiska.
4. Sedacija:
Za pacijente sa ekstremnim strahom mogu se koristiti:
- **azotni oksid („gas smejalica“) – lagano umirenje bez gubitka svesti,
- oralni sedativi pre termina,
- intravenozna sedacija, u težim slučajevima, pod nadzorom anesteziologa.
5. Terapijski savez sa stomatologom:
Najvažniji lek je empatija i razumevanje. Pacijent treba da zna:
- da može da pita, odbije, prekine proceduru,
- da je strah normalna reakcija, ne mana karaktera,
- da postoji bezbedno okruženje u kojem se njegovo telo poštuje.
6. Šta pacijent može da učini sam?
- Prihvati da ima strah – jer negacija samo pojačava unutrašnji konflikt.
- Zapiši svoja negativna i racionalna uverenja o iglama – pogledaj koje su realne, a koje preuveličane.
- Vežbaj disanje, relaksaciju i vizualizaciju (npr. zamišljanje sigurnog mesta).
- Gledaj edukativne video snimke o bezbolnim procedurama.
- Razgovaraj sa stomatologom unapred – traži da vidiš iglu, da ti se objasni svaki korak.
Hrabar si kad dolaziš, a ne kad se ne bojiš
Strah od igle je jedno od najjačih oružja koje strah koristi da nas zadrži u mestu. Ali kao i svaki strah, i ovaj gubi moć kad ga imenujemo, razumemo i pogledamo pravo u oči. Zahvaljujući savremenim metodama stomatologije i psihologije, danas postoji bezbroj načina da se igla „pripitomi“ i postane samo alat, a ne pretnja.
Ti si i dalje gospodar svog tela. I tvoja odluka da zakoračiš u ordinaciju – uprkos strahu – već je pobeda.
:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
Autor teksta je:
dr Dušan Ostojić, stomatolog,
specijalista oralne hirurgije
Kontakt: