Strah od stomatologa kod dece nije retkost – on je često prisutan i predstavlja jedan od najčešćih razloga izbegavanja redovnih stomatoloških pregleda, ne samo u detinjstvu, već i kasnije u odraslom dobu. Da bismo pomogli detetu da prevaziđe ovu vrstu straha, moramo najpre da razumemo kako on nastaje, šta ga održava i kako se razvija u različitim uzrastima. Razumevanje ovog procesa omogućava roditeljima, stomatolozima i terapeutima da prepoznaju ključne trenutke u razvoju dentalne anksioznosti i intervenišu na pravi način.
1. Šta je strah, a šta fobija?
Strah je prirodna emocionalna reakcija na opasnost – stvarnu ili percipiranu. Kod deteta, osećaj straha se javlja kada doživi nešto nepoznato, bolno ili uznemirujuće. Fobija, za razliku od običnog straha, podrazumeva intenzivan, iracionalan i uporan strah koji remeti svakodnevno funkcionisanje.
Kod dece koja se plaše zubara govorimo o spektru reakcija – od blage zabrinutosti do prave dentalne fobije, koja uključuje ekstremne telesne simptome (tahikardiju, znojenje, tremor, plakanje, paniku), odbijanje saradnje i izbegavanje stomatoloških poseta.
2. Rani uzroci i psihološki mehanizmi razvoja straha
Strah od stomatologa kod dece može nastati iz više izvora:
a) Direktno negativno iskustvo
Najčešći uzrok je bolna ili neprijatna intervencija – npr. popravka zuba bez adekvatne anestezije, agresivan pristup stomatologa, ili dug boravak u ordinaciji. Studije pokazuju da je jedno traumatično iskustvo dovoljno da dete razvije trajnu averziju prema zubaru.
b) Učenje posmatranjem (modelovanje)
Deca često usvajaju strahove svojih roditelja. Ako dete vidi majku koja je uznemirena pred posetu zubaru ili sluša negativne komentare tipa “mrzim zubara”, velika je verovatnoća da će i samo razviti slične emocije.
c) Informaciono učenje
Strah može nastati i iz priča druge dece (“zubari buše zube i boli jako”), televizijskih scena, crtanih filmova ili čak zastrašujućih slika iz knjiga.
d) Generalizacija straha
Ako je dete imalo bolno iskustvo kod lekara (npr. vađenje krvi), može razviti opšti strah od “belih mantila” koji se kasnije prenese i na zubara.
3. Faktori koji utiču na razvoj straha kod različitih uzrasta
Rani uzrast (2–5 godina)
Deca ovog uzrasta nemaju sposobnost apstraktnog razmišljanja i često reaguju impulsivno. Strahovi su često vezani za separaciju od roditelja, nepoznate osobe i glasne zvuke. U stomatološkoj ordinaciji ih može uznemiriti buka, mirisi i osećaj gubitka kontrole.
Predškolski i školski uzrast (6–12 godina)
U ovom periodu dete postaje svesnije svog tela i potencijalnog bola. Ima bolje pamćenje i sposobnost da poveže prethodna iskustva sa sadašnjim. Može racionalizovati strahove, ali i razviti anticipatornu anksioznost – uznemirenost koja raste danima pre zakazanog termina.
Adolescencija (13–18 godina)
Kod mladih postoji izraženiji osećaj stida, straha od procene i poniženja. Oni su često osetljiviji na izgled i neprijatne mirise, ali i na to kako ih doživljava osoblje. Mogu odbijati saradnju iz inata, srama ili želje da zadrže kontrolu.
4. Biološki i temperamentni faktori
Strah nije samo naučeno ponašanje. Genetska predispozicija, neurobiološke razlike i temperament (npr. deca koja su anksiozna, osetljiva, stidljiva) igraju važnu ulogu. Takva deca imaju niži prag tolerancije na neizvesnost, više reaguju na telesne senzacije i lakše se uznemire.
5. Emocionalni razvoj i poimanje kontrole
Deca koja nemaju razvijen osećaj kontrole (koji je ključni faktor u borbi protiv straha) često doživljavaju stomatološki tretman kao invaziju. Ako ne znaju šta da očekuju, ako im se ne objasni postupak, osećaju se kao da gube moć nad sopstvenim telom. Tu se javlja osećaj bespomoćnosti, koji dalje podstiče anksioznost.
6. Uloga roditelja i primera iz okoline
Roditelji su najvažniji model ponašanja. Njihova neverbalna komunikacija, ton glasa, reči podrške (ili zastrašivanja) oblikuju dečiji stav prema stomatologiji. Roditelji koji previše teše dete mogu nehotice pojačati utisak da je odlazak kod zubara nešto strašno. S druge strane, roditelji koji dete umiruju racionalnim objašnjenjima i nude realistična očekivanja, smanjuju mogućnost nastanka dentalne anksioznosti.
7. Razumevanje kao prvi korak ka prevazilaženju
Razvoj straha kod dece nije slučajan niti jednostavan proces. On je rezultat spleta ličnih iskustava, poruka iz okruženja, biološke osetljivosti i emocionalne zrelosti. Razumevanje uzroka i mehanizama straha je prvi i najvažniji korak u njegovom prevazilaženju. Kada roditelji i stomatolozi uoče rane znake uznemirenosti, kada znaju kako da reaguju, kako da objasne, umire i pruže detetu osećaj kontrole – tada dentalni strah ne mora da preraste u dugoročan problem.
:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
Autor teksta je:
dr Dušan Ostojić, stomatolog,
specijalista oralne hirurgije
Kontakt: