Za mnoge ljude, odlazak kod zubara nije samo neprijatan – to je pravi izazov koji pokreće lavinu straha, stresa, pa čak i telesnih simptoma poput ubrzanog pulsa, mučnine, nesanice ili napada panike. Kada je strah od zubara toliko intenzivan da onemogućava osnovnu brigu o oralnom zdravlju, tada govorimo o dentalnoj fobiji, a jedno od mogućih rešenja u tim slučajevima može biti i – farmakološka podrška.
Ali kada tačno lekovi postaju deo rešenja? I da li su oni “izlaz”, “štaka” ili alat koji pomaže da se napravi prvi korak?
Kada lekovi imaju smisla?
Prema knjizi The Fearful Dental Patient autora dr Arthura Weinera i više članaka objavljenih u Journal of Anxiety Disorders, lekovi nisu prvi izbor za svakog pacijenta, ali kod teških oblika fobije ili kada postoji izražena anksioznost koja ometa tretman, farmakoterapija može biti važan deo šireg terapijskog pristupa.
Lekovi se najčešće koriste:
- pre dolaska u ordinaciju – da se ublaži anticipatorna anksioznost,
- tokom zahvata – za smanjenje napetosti i olakšavanje saradnje,
- nakon zahvata – kod osoba koje imaju jaku emocionalnu reakciju.
Oni ne leče uzrok straha, ali olakšavaju pristup lečenju, posebno kada se kombinuju sa psihološkim metodama kao što su kognitivno-bihejvioralna terapija (KBT), desenzitizacija i edukacija.
Koji lekovi se koriste?
1. Anksiolitici (benzodiazepini)
Najčešće korišćeni lekovi u dentalnoj anksioznosti su benzodiazepini, kao što su:
- diazepam (Apaurin/Valium),
- lorazepam (Lorazepam),
- alprazolam (Xanax).
Ovi lekovi deluju brzo i efikasno smanjuju simptome straha, kao što su mišićna napetost, osećaj gušenja, vrtoglavica i nemir.
🟡 Kada se koriste?
- 30 do 60 minuta pre zakazanog tretmana,
- u precizno propisanim dozama od strane lekara ili psihijatra.
🟡 Prednosti:
- brzo smanjuju tenziju,
- pomažu pacijentima da naprave prvi korak.
🟡 Oprez:
- mogu izazvati pospanost, usporene reflekse – pacijent ne sme da vozi nakon uzimanja,
- ne preporučuju se za dugotrajnu upotrebu jer izazivaju toleranciju i zavisnost,
- nisu rešenje za sve – posebno ne za trudnice, decu ili osobe sa istorijom zloupotrebe lekova.
2. Sedacija (oralna, intravenska ili udisanjem)
U slučajevima kada se strah ne može ublažiti samo anksioliticima, koristi se sedacija – privremeno farmakološko smanjenje svesti i reaktivnosti.
a) Sedacija azotom (smešni gas)
- koristi se inhalacijom gasa (mešavina azot-oksida i kiseonika),
- pacijent ostaje budan, ali opušten, smiren i bez panike,
- efekat prestaje brzo nakon tretmana,
- često korišćena kod dece.
b) Oralna sedacija
- tablete koje se uzimaju sat vremena pre tretmana (npr. trankvilizatori),
- pacijent ostaje budan, ali se smanjuje emocionalna reaktivnost.
c) Intravenska sedacija
- koristi se kod veoma teških fobija i u hirurškim zahvatima,
- nadzire je anesteziolog,
- pacijent često ne pamti zahvat (amnezija).
Kada lekovi nisu dovoljni?
U knjizi Cognitive Behavioral Therapy for Dental Phobia and Anxiety naglašava se da lekovi ne rešavaju uzrok straha. Pacijent koji se samo osloni na tabletu neće razviti unutrašnje kapacitete da se nosi sa fobijom, niti će steći kontrolu nad svojim emocijama.
Zato se preporučuje da lekovi budu deo kombinovanog pristupa:
- farmakološka podrška → za početak i ublažavanje akutne panike,
- KBT terapija → za dugoročno razumevanje i razgradnju uzroka straha,
- edukacija → da pacijent nauči šta se dešava u telu i kako da reaguje.
Primer iz prakse
Ana (27), izbegavala je zubara više od 7 godina zbog traumatičnog iskustva iz detinjstva. Imala je strogog oca koji je plašio stomatologom kad god bi bila nemirna. Svaki pokušaj da zakaže pregled kod stomatologa završavao se u suzama i nesanici. Nakon psihološke procene, uveden joj je blagi benzodiazepin pre prve posete, a zatim je uključena u KBT program.
Kroz 3 meseca, Ana je uspela da bez lekova ode na popravku zuba – jer je stekla alate da reguliše svoje misli i telesne reakcije. Lek nije bio rešenje – već most do rešenja.
Lekovi nisu poraz – oni su pomoć
U borbi protiv dentalne fobije, lekovi ne znače slabost. Oni su resurs. Kao što neko stavi gips na nogu dok ne nauči ponovo da hoda, tako i lek pomaže osobi da premosti paniku dok ne ojača svoje psihičke kapacitete.
Ali najvažnije – lekovi nisu zamena za suočavanje sa problemom. Oni su pratnja, ali ne vođa.
Zato je najefikasniji pristup onaj koji kombinuje:
- psihoterapiju,
- farmakološku podršku (kada je neophodno),
- edukaciju,
- i nežan, podržavajući odnos stomatologa.
Strah ne mora da pobedi – ako imamo prave saveznike.
:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
Autor teksta je:
dr Dušan Ostojić, stomatolog,
specijalista oralne hirurgije
Kontakt: