Strah od stomatologa kod dece nije retkost \u2013 on je \u010desto prisutan i predstavlja jedan od naj\u010de\u0161\u0107ih razloga izbegavanja redovnih stomatolo\u0161kih pregleda, ne samo u detinjstvu, ve\u0107 i kasnije u odraslom dobu. Da bismo pomogli detetu da prevazi\u0111e ovu vrstu straha, moramo najpre da razumemo kako on nastaje, \u0161ta ga odr\u017eava i kako se razvija u razli\u010ditim uzrastima. Razumevanje ovog procesa omogu\u0107ava roditeljima, stomatolozima i terapeutima da prepoznaju klju\u010dne trenutke u razvoju dentalne anksioznosti i interveni\u0161u na pravi na\u010din.<\/p>\n\n\n\n
Strah je prirodna emocionalna reakcija na opasnost \u2013 stvarnu ili percipiranu. Kod deteta, ose\u0107aj straha se javlja kada do\u017eivi ne\u0161to nepoznato, bolno ili uznemiruju\u0107e. Fobija, za razliku od obi\u010dnog straha, podrazumeva intenzivan, iracionalan i uporan strah koji remeti svakodnevno funkcionisanje.<\/p>\n\n\n\n
Kod dece koja se pla\u0161e zubara govorimo o spektru reakcija \u2013 od blage zabrinutosti do prave dentalne fobije, koja uklju\u010duje ekstremne telesne simptome (tahikardiju, znojenje, tremor, plakanje, paniku), odbijanje saradnje i izbegavanje stomatolo\u0161kih poseta.<\/p>\n\n\n\n
Strah od stomatologa kod dece mo\u017ee nastati iz vi\u0161e izvora:<\/p>\n\n\n\n
Naj\u010de\u0161\u0107i uzrok je bolna ili neprijatna intervencija \u2013 npr. popravka zuba bez adekvatne anestezije, agresivan pristup stomatologa, ili dug boravak u ordinaciji. Studije pokazuju da je jedno traumati\u010dno iskustvo dovoljno da dete razvije trajnu averziju prema zubaru.<\/p>\n\n\n\n
Deca \u010desto usvajaju strahove svojih roditelja. Ako dete vidi majku koja je uznemirena pred posetu zubaru ili slu\u0161a negativne komentare tipa “mrzim zubara”, velika je verovatno\u0107a da \u0107e i samo razviti sli\u010dne emocije.<\/p>\n\n\n\n
Strah mo\u017ee nastati i iz pri\u010da druge dece (“zubari bu\u0161e zube i boli jako”), televizijskih scena, crtanih filmova ili \u010dak zastra\u0161uju\u0107ih slika iz knjiga.<\/p>\n\n\n\n
Ako je dete imalo bolno iskustvo kod lekara (npr. va\u0111enje krvi), mo\u017ee razviti op\u0161ti strah od “belih mantila” koji se kasnije prenese i na zubara.<\/p>\n\n\n\n
Deca ovog uzrasta nemaju sposobnost apstraktnog razmi\u0161ljanja i \u010desto reaguju impulsivno. Strahovi su \u010desto vezani za separaciju od roditelja, nepoznate osobe i glasne zvuke. U stomatolo\u0161koj ordinaciji ih mo\u017ee uznemiriti buka, mirisi i ose\u0107aj gubitka kontrole.<\/p>\n\n\n\n
U ovom periodu dete postaje svesnije svog tela i potencijalnog bola. Ima bolje pam\u0107enje i sposobnost da pove\u017ee prethodna iskustva sa sada\u0161njim. Mo\u017ee racionalizovati strahove, ali i razviti anticipatornu anksioznost \u2013 uznemirenost koja raste danima pre zakazanog termina.<\/p>\n\n\n\n
Kod mladih postoji izra\u017eeniji ose\u0107aj stida, straha od procene i poni\u017eenja. Oni su \u010desto osetljiviji na izgled i neprijatne mirise, ali i na to kako ih do\u017eivljava osoblje. Mogu odbijati saradnju iz inata, srama ili \u017eelje da zadr\u017ee kontrolu.<\/p>\n\n\n\n
Strah nije samo nau\u010deno pona\u0161anje. Genetska predispozicija, neurobiolo\u0161ke razlike i temperament (npr. deca koja su anksiozna, osetljiva, stidljiva) igraju va\u017enu ulogu. Takva deca imaju ni\u017ei prag tolerancije na neizvesnost, vi\u0161e reaguju na telesne senzacije i lak\u0161e se uznemire.<\/p>\n\n\n\n
Deca koja nemaju razvijen ose\u0107aj kontrole (koji je klju\u010dni faktor u borbi protiv straha) \u010desto do\u017eivljavaju stomatolo\u0161ki tretman kao invaziju. Ako ne znaju \u0161ta da o\u010dekuju, ako im se ne objasni postupak, ose\u0107aju se kao da gube mo\u0107 nad sopstvenim telom. Tu se javlja ose\u0107aj bespomo\u0107nosti, koji dalje podsti\u010de anksioznost.<\/p>\n\n\n\n
Roditelji su najva\u017eniji model pona\u0161anja. Njihova neverbalna komunikacija, ton glasa, re\u010di podr\u0161ke (ili zastra\u0161ivanja) oblikuju de\u010diji stav prema stomatologiji. Roditelji koji previ\u0161e te\u0161e dete mogu nehotice poja\u010dati utisak da je odlazak kod zubara ne\u0161to stra\u0161no. S druge strane, roditelji koji dete umiruju racionalnim obja\u0161njenjima i nude realisti\u010dna o\u010dekivanja, smanjuju mogu\u0107nost nastanka dentalne anksioznosti.<\/p>\n\n\n\n
Razvoj straha kod dece nije slu\u010dajan niti jednostavan proces. On je rezultat spleta li\u010dnih iskustava, poruka iz okru\u017eenja, biolo\u0161ke osetljivosti i emocionalne zrelosti. Razumevanje uzroka i mehanizama straha je prvi i najva\u017eniji korak u njegovom prevazila\u017eenju. Kada roditelji i stomatolozi uo\u010de rane znake uznemirenosti, kada znaju kako da reaguju, kako da objasne, umire i pru\u017ee detetu ose\u0107aj kontrole \u2013 tada dentalni strah ne mora da preraste u dugoro\u010dan problem.<\/p>\n\n\n\n
:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::<\/p>\n\n\n\n
Autor teksta je:<\/p>\n\n\n\n
dr Du\u0161an Ostoji\u0107, stomatolog,<\/p>\n\n\n\n
specijalista oralne hirurgije<\/p>\n\n\n\n
Kontakt:<\/p>\n\n\n\n